Curriculum Vitae Home | 1985 - present USA | 1967 - 1985 England | 1953 - 1967 Yugoslavia | Artship

Yugoslavia : 1963 - 1965 Theater Vatronosa / Serbian Text

< back to Theater Vatronosa

POZORISTE VATRONOŠA

Ime.

Vatronoša, epitet Prometeja covekoljubca, koji je bogovima oteo vatru i darovao je ljudima. Vatru simbol prosvetljenja i mudrosti. Vatru koja je jedno od ishodista progresa covecanstva. Na starogrckom vatronosa se kaze pirforos (pyrforos), na latinskom lucifer. Lucifer kao simbol zla i pada kao simbol prokletstva naizgled nema nikakve veze sa Prometejem. No vatronosa Prometej i vatronosa Lucifer su iste licnosti. Ako uporedimo anticku pricu i biblijsku legendu videcemo: Jedan se polubog, Prometej, usudio da dirne u bozju sujetu i zato je morao da ispasta i na kraju je bio bacen u Had. Jedan je andjeo, Lucifer, hteo da bude velik koliko i Bog i za kaznu zbog sujete bio je bacen u pakao. Vatronosa je simbol najveceg uzdizanja, ponosa i darezljivosti, kao i pada i sujete. Pozoriste Vatronosa obraca se coveku koji u sebi nosi i Prometeja i Lucifera.

Oblik.

Raspored arhitekture:

Pozoriste bi bilo sacinjeno iz tri arhitektonska dela, ralicita po obliku. Koji bi organizovali jednu arhitektonsku celinu kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg prostora. Delovi bi se zvali po svojim funkcijama: I uvod, II ocekivanje, III cin.

I Deo uvod: Do sada nijedno pozoriste nije posedovalo ovaj elemenat. Predstava je uvek pocinjala sa pozornice. Atmosfera komada takodje. Zgrada pozorista ostajala je uvek nepromenjena jedino se scenografija menjala. Arhitektonski elemenat «uvod» koji je u obliku dugackog hodnika omogucuje da se pozoriste oboji odredjenom atmosferom vec sa ulaza, od kostimiranih razvodnika preko posebno namestene scenografije u uvodnom hodniku. Uvodni hodnik bi bio kao visi stepen vasarskih kuca uzasa i kuca ogledala. U tom hodniku gledalac bi ostavio spoljni svet i polako ulazio u ideju komada. A na najvecem naelektrisanju paznje hodnik bi prestajao i pocinjao bi drugi arhitektonski oblik ocekivanja.

II Deo ocekivanje: je u stvari ispraznjen pozorisni foaje, neutralna prijatno osencena unutrasnja arhitektura. Ta praznina i naizgled rupa gledaoca jos vise intrigira za komad, on misli o onome kuda je posao i sluti ono sto ce videti, on vec sam na neki nacin igra u komadu, on ga interesuje, nije otudjen ili je manje otudjen nego u konvencionalnom pozoristu.

III Deo cin: je samo gledaliste sa pozornicom i komadom gde se ostvaruje svrha pozorista.

Forme teatarskog izraza pozorista Vatronoša:

Crno pozoriste kao do sad neispitana i mlada grana pozorista je odlicna forma za pozoriste Vatronosa. Pozorisna tehnika koja omogucuje iracionalne efekte, humaniziranje predmeta, dematerijalizaciju coveka. Plodno tle za invenciju i otkrivanje i najskrivenijih ljudskih podsvesnih kutova. Za otkrivanje istine o coveku gde se ostvaruje saznajni znacaj umetnosti. I naravno ova bizarna tehnika omogucuje prociscenu kristalnu formu gde umetnost samozaljubljeno moze da uziva u svojoj lepoti.

Kategorije.

Primarna kategorija pozorista vatronosa je lepota. Ispoljena kroz prociscenost upotrebljavanih simbola, jasnost medjusobnih odnosa, rafiniranu kompoziciju. Imperativ je kao i u svakoj prociscenoj umetnosti da se dobije utisak neminovnosti, da svaki pokret glumca ili predmeta deluje zivotno-sudbonosno. Uz pomoc takve umetnosti nama se cini da dodirujemo apsolutno. No kada bi se islo samo za formama i stilskim resenjima pozoriste ne bi imalo svrhu. Jer u lepoti forme mora da se oseca ideja, osnovna nit. To ne mora biti banalna prica kao u pantomimi. Moze biti cak samo jedno emotivno stanje iskazano kroz likovno-teatarsku formu crnog pozorista

Vreme u kome zivimo upinje se da razotkrije i ogoli tajne. Nauka rusi tajne dokazujuci postojanje uzroka svim stvarima i pojavama. No lepoti je potrebna tajna, kao sto je svakom coveku potrebna i lepota i tajna. Umetnosti i kad zna, nece da zna, i kad vidi ona iskrivljuje. Ali zato ona voli, ona hoce da primi i da od sebe da, ona je covecnija i emotivnija od ma koje istine nauke. Progres nauke i tehnicki progres covecanstva su velika stvari, ali nebitna za krajnje estetsko. Iako su stari narodi videli magijsko i misticno u umetnosti i imali razvijen osecaj za okultnost umetnickog izraza, mi danas uglavnom gledamo umetnost otudjeno i neprestano smo izvan nje. Misli se da je seansa i religiozna predstava anahronizam, i jeste ako prizivamo duhove. Ali seansa prizivanja sebe sama, to je potrebnije coveku danas vise nego ikad. Crno pozoriste u svojoj razvijenoj formo to moze da mu pruzi.

Lica:

Tri stolice

Jedan sto

Na potpuno crnu scenu ulazi jedna bela stolica. Malo usporena, malo troma muzika tumaci njen karakter. Zatim iza nje ulazi druga potpuno ista bela stolica, samo veselije i zivahnije. A zatim treca uz gegavu skoro copavu muziku.

Kada su usle poredjaju se u nered svaka na svoju stranu scene. Tako malo stoje, no iznenada kroz muziku cuju da nesto dolazi. Pocinju da se postrojavaju.

Uz trijumfalni mars ulazi jedan beli sto i obilazi kordon poredjanih stolica. Zatim stane na sredinu scene a stolice zaplasene poredjaju se oko stola. Iz njihovog polozaja vidi se da sto dominira.

No to ne traje dugo, stolice se naginju jedna drugoj, nesto se dogovaraju. Pa onda jedna pocne da se penje na sto, i jedva se nekako popne, nesto se dogovaraju. Pa onda jedna pocne da se penje na sto, i jedva se nekako popne, a sto je odbaci. Onda pocnu druge dve ali bez uspeha. Zatim se malo izmaknu i popnu jedna na drugu da bi makar tako bile vise od stola, no buduci da su u tom polozaju nestabilne, one se klate i ljuljaju i na kraju padnu oko stola, a jedna na sto. Sto se razbesni, baci stolicu, okupi ih oko sebe i pocne da ih gazi. One se savijaju, malo beze, ali sto ih vraca i opet gazi.

Sve je mirno, sto opet dominira, stolice su oko njega. No ne zadugo, sve tri odjednom pocnu da jurisaju na sto, da ga udaraju i on pod silinom prepada padne i raspadne se. Stolice pokupe ostatke stola i nose ga kao mrtvacki sanduk dok ga ne iznesu sa scene.

Zatim se vrate. Pa se poredjaju u nered kao u pocetku, zatim se poredjaju u kordon, pa oko mesta gde je bio sto. Oseca se pustos i praznina, stolice se osecaju besmislene bez stola. Pocinju polako da se razglavljuju, klize ka zemlji, dok se potpuno ne raspadnu.

Lice: Jedan carsav

Cuje se plac bebe, na pozornici je jedna bela, horizontalna linija. Ta linija pocinje da se ugiba i vidi se da je to carsav, slozen i lepo ispeglan. On se dalje razvija sve dok ne poraste do pravougaonika normalnog carsava. Dve gornje ivice pocnu da asociraju na ruke, a dve donje ivice na noge, a jedno ispupcenje na vrhu – glava. Tako humaniziran carsav pocne da igra kao balerina, zatim stane pa se ceska po glavi, pa iza vrata, pa po ledjima. Cese se kao da je pun buva. Odjednom, cuju se uzvici gomile, aplauz, carsav gestikulira kao govornik, busa se u grudi. No, ta igra prestaje i carsav uz muziku punu zivotne radosti leti kroz prostor praveci razne apstraktne figure: uvija se spiralno, zatim leti kao kometa praveci parabolu. Leprsanje krajeva naglo se pretvara u geometrijske slike. Odjednom, carsav pocinje da sluzi. Uz svadbeni mars prelazi preko scene kao nevestin veo noseci buket cveca u ruci i venac na glavi. Buket i venac nestanu i carsav se baci preko necega i vidimo da je postao stolnjak. Na njemu se odjednom nadju case, flase i tanjiri. Cuje se mljackanje i zveckanje koje se iznenada pretvara u fijukanje vetra, carsav se podigne da bi u iducem trenutku pao preko scene kao jedro. Kad stigne na drugi kraj scene naglo stane i postane biospopsko plano na kome se vidi deo filma.

SLOBODAN DAN PAICH

< back to Theater Vatronosa

^back to top^

Curriculum Vitae Home | 1985 - 2008 USA | 1967 - 1985 England | 1953 - 1967 Yugoslavia | Artship

© 2007 Slobodan Dan Paich